Šunji često napamet rat pada. Stoidvaesetice najčešće. Ono kad je bija na Grahovo, pa se zemlja trese. Cila bidna, sva oko tebe, a doklen to nemoreš znat. Baš se trese. Nije da su mu nike ka traume ostale. Nisu. Nije ka i svi drugi u "Konzuma" šta je prija bija "Kerum" volija pričat priče o tomen. Neš ti. Nije ni kupija u prsi. Nije bija ni ravnodušan. Bija je ono ... uvik mu se bilo teško i sitit te riči a kamo li je izgovorit ... tu rič ... disocijativan. Veli mu doktor "... disocijativni fenomeni su dovoljno perzistentni ..." a Šunje, čim doktor započme govorit, biž, biž mislima bilo di. Nekako mu najdražo bilo pobić u Stipe Domovine svojiman, na pivu šta ju je pija cili dan. Ne šta je škrt. Ne šta mu neće kogod plati. Ne šta on nema gazeta. Nega šta mu je tako pasalo. Cidit svaki srk kroza zube. Pušta bi on doktora da se napriča. A bija, bidan sklon, sam mu to i prizna, shakesperianskin monoloziman. Dr. Rusolli. Šta nije taljan, a najskoli rus. Al je doktor. Naša mu miru. Od tri vele je. I Šunji je bolje. Evo mu vratili i vozačku. I pištolj. I onda je opet krenija na riku. Krki svojon, jerbo "... jeben te Dinamo, ako na zemlji, Božemeprosti, raja ima, ja san ga tamo naša." reka bi svakome koji bi ga pita da šta će tamo.

Brale isto. Adaštaće! "Da je i pas umra mislit je nanj. A kamo li čovik. I to kaki čovik. Čovikipo. Ljudna. Stipan naš lipi. E brale moj. Uželćemo se mi tvojizi gradela i srdela. Tvoji bržola prija. Najprija arambašića. Ol oni tica. Tica ponajprija. Je, španjolske. Su njokiman. Mogu bit i "Ledovi". Ako niko ne pomogne. Jerbo, ko će napripravit njoka za cilo selo. Za svi nas sedamnajst. A i napravit i dobrin ka Kacijola. Kuvar nad kuvariman.". Brale se sića Stipe od mali nogu. Sića se kako su Mučalo i on bili prstnokat i kako je nekako uvik bija, ono ka, zeru i ljubomoran. Nanj. Mučala. Kacijola, šta je, koliko je ima, niti dvi, počeja i nastavija jist kacijolon, nikad žlicon, uvik je bija za smij, za kakvu privaru, za izazove među dicon, ono ko će brže, više, ono, ko će pasu najgoremen u kraju na put ol tovaru šta nikom neda na se na vrat, ol čiji je ovan brži, ma šta mu ćaća govorija " ... Stipane, sidneš li još koji puta na ovna uškopiću i tebe i njega. Jasno?!?", a smišni, i u nevolji kad je, smišni Stipe bi miga ekipi, ponika glavon ka da se pripa, a nikad se nije pripa ćaće jerbo ga se nije ima razloga za pripast, nije diga ruku nanj, i glason, ono, molećivin "Je ćako. Sve mi je jasno. Kad se tovar neda uzjašit, šta ću jašit. Unda bi mu ćaća, isto mu Stipe bilo ime, pokoj i njegovoj duši reka nešta šta nisu razumili ka dica a danas razumu: "Najašićeš se ti sine. Najašit! Biće ti i priko glave jahanja. Aj, sad! Uzmi Gomilu i paz kakoš šnjimen!". Opet Stipe dobija. Da mu ćaća Gomilu. A Gomila je opet bija posebna priča. Tovar nije ga Svilaja i Zagora cila vidla ni čula, ni prija ni pošlje njega.

Gomila

Gomila je dobija ime tako šta ga nije bilo gomila, ono ka, kus, komad tovaretine, niti jer je moga potegnit gomilu, a moga je, moga ka nikoji, najviše šta je iko i vidija i pomislija da tovar meže. Od Vitrova doklen god. Samo se uputi. Nit će stat. Nit će njakat. Nit srat nit pišat. Gonja samo. Iđe di mu kažeš. Al, opet tovar ne bi bija tovar da se i ne zamiri ljudiman. Komengod. Kome se je Gomila zamirija? Cilomen selu. Kako? Ne pitaj, jerbo ... vako je to bilo: još je pule bija, niti četrnajst miseci nije ima kad se, pule ka pule, vrckajući po dvoru, itnija zadnjin u bocun, ne demižon, rakije. Rakija se prolije, pule se napije i ... kad je krenija tek ga obnoć zaustavlo. Kroz ponistre u tri kuće skočija, proletija a da se sasika nije. Di god vrata otvorena o kuće on se gostija. Na stol, izist, privrnit, razbit sve šta se dade, a dalo se kopitiman njegovin dosta toga razbit. Kokoše, gudinčiće, mačke čak i pase sve je gonja, sve ispripada. Ka da je iz crtanog. Ka da su iljadu đavli ušli unj, a ne jezik rakije. Krstilo se cilo selo. Ženski dil. Muški ga je probava uvatit a u tomen vatanju opet smija kolko oš. Razbivanja, beštimanja, falivanja ... da bi nakon, more bit i uru, šta se ispuva, a biće i ona rakijetina izvitrila izanj, ka da je zna kakvu je štetu napravija i smutnju, uteka na brdo poviš Vitrova, sta na jednu gomilu stina i tako samog sebe krstija. Samomen sebi odabra ime. A i nelošo mu ..." otra, otra Brale u sićanjima, lipo ga straj da će zaplakat. Jerbo "muškarčevo nije plakat. Suzu puštat. Ni za materon, ni za ćaćon, ni za babon, ni za didon, ni za čime. Suzu pušćat? Šta će suza rišit osin šta će žednu zemlju napojit. Muškarčevo je zemju pojit poton, pišaćon, ne suzaman. To ženi ostavi." svitova bi ga dida mu Ante šta su ga Svileni zvali, jerbo je prvi u selo donija svilu. Bralin ćaća jopet ima je čudan nadimak: Botun. Zašto Botun? Ajmo ispočetka: cilo selo, cilo Vitrovo živilo je od vrtla šta i rani a i sašli bi Ogorju šta prodat, oni su bili liniji, finiji, bliže Splitu, pa se pogospodili. Nakon vrtla živilo se od blaga, ovaca, ponajprija. Šta sira, šta vune, šta janjca i šta bi priteklo za se, a sve prodaj. Ovce su dica čuvala, nisu puno tile, vukova nije bilo tolko na vitrovačkoj strani Svilaje i stada su se samo uvećavala. Živlo se od ovaca nelošo.

... živlo se od ovaca nelošo ...

_________________________________________________________

RJEČNIK

stodvaesetice - stodvadesetice - misli se na minobacače kalibra 120 mm

bidna - bijedna, jadna

gazete, gazte - novac

najskoli - pogotovo, naročito

vele - vrste

kaki - kakav

brale - brat/odličan prijatelj

mučalo - onaj koji malo govori

kacijola, kaciola, kacjol - kutlača, kutljača, kutal, karcivola, kačica, zaimača, šeflja, šefla, šefarka, šeflenka, paljak, grabilica, grabljača 

kakoš - kako ćeš

šnjimen - s njim

kus - komad