23. post

UZAPUT, UZACESTU ...

Nije zna Marko, nije pojma ima da će sve se tako prominit. Zna je da godine činu svoje, da se sve minja, al vako, da će vako bit ni najpametniji nije moga znat. Pogleda uprtog uzacestu, prateći zapuštene i napuštene šta ledine, šta orance, napuštite kuće, prazne, razbivene, polomitu ogradu, survane suvozidine, svidoke umiranja rvackog sela, Marko Sarić se malo zanese, kad šover, naglo, skrenu desno kafiću "Nu" a jerbo mu je Marko i reka da skrene di prvi prstojni kafić vidi. "Nu! Kafić "Nu". Neka nas, Bogu fala..." , nije moga ne pomislit Bikla. Ovomen neće splićani al oće svi ostali. Kad bolje porazmislin, oće i splićani, ka njemu u inat, a njemu opet dobro. Njiman u inat. Oće li se oto ikad prikinit?" ušavši u kafić s mislima o netrpljenju vlaja i splićana baci pogled na lip interijer,"... ura je ni tamo ni vamo, pa ni kafić nije pun, mlađarija pusta šta ne radi nigdi al uvik za kavu užica u staraca. A dadiće? Adaštaće? Samo da neiđu priko grance! Malo i je koji su ošli a da su se vratili. Ka ja. Malo i je i šta su morali otić. Nega svaki oće imat. Kuću, prikuću, zemlju, auto, brod. Nikad kraja. A u Škveru il u "Čistoće" triba radit jer nisi moga završit fakultet, jerbo i da si tija nisi moga. Ko će blago ranit, vodit na pašu, krumpire posadit, isfrezat vrtal, ko će lozu obrizat, polit, ko će ... sto posala na dan poobavljat. Ko ako ne dite, momak, sin, brat - sve već šta si u jednom tilu."

Nije Marko poznava Stipu Bašića Kacijolu. Čuja je zaNj u nikin razgovorima i za tu obitelj, jerbo ga je ka i uvik Vitrovo zanimalo prija svega. A nemoš spomenit Vitrovo da ne spomeneš Kacijolu, a čim ga spomeneš nemoš samo reć "Stipe je dobro.". Nema šanse. Moraš ispričat koju je pizdariju sad napravija za nasmijat cilo selo ol cilu "Čistoću" a čim si "Čistoću" to si i po Splita, a čim si po Splita eto i poz Zagreba, cile Rvacke ... smješkom poprati svoja razmišljanja koja prekinu konobar. "Dobar vam dan. Izvolite?". Lip momak. Onako malo viši. Zagleda mu se u facu nebi li koga pripozna, al nije. Neizdura nego ga upita "A čiji si Ti?". "Kako mislite čiji san???" zbuni se konobar. "Oprosti, molim Te. Stara navika. Namisto dobar dan cili život mi se to prvo govorilo, pa evo i ja nastavija. Ja ću kavu dugu bez cukra, čašu leda s malo vode ... duplu, duplu dugu ... koja Ti je kava?" "Miele". "Onda dužu dužu. Jaka mi je ota. Štaš ti Jure?". Jure naruči kavu s mlikom i veli Bikli: "Gospodine ministre, da prostite, ja moran tamo di i svi. Prima tome ..." "Jure o svomen poslu. Oš pišat, oš srat, oš oboje ojemput. Aj!" "Ali, ja san samo tija ..." "Znaden ja Jure, šta si ti tija. Aj! Ne sekiraj se, neće me niko ubit. Aj velin ti. Aj tamo di si poša i nepriši. Pomalako, sve šta triba obavi." Jure koji je bija ne samo šover nega i tiloranitelj nije volija ministra ostavljat nasamo. I u zahod kad bi iša tražija bi zamjenu. Kad god bi moga. Pritirava. Dava sebi na važnosti. Nije bitno. Takiitaki je bija. Jače to od njega. A takiitaki su Vitrovčani. Doti jedan.

Antimon se nije pomirija sa Stipinom smrću tako lako. Sve češće, ovi dana, biva je trizan. Nije, ka i uvik, biža od stvarnosti svoje, pivon. Karlovačkin. "Je i Karlovcu dobro smenom ..." - ka kinesku mudroslovicu bi je ponavlja kad god bi pritra priko mire. Dvanajsta piva bi bila ta. Priko mire. Koja bi mu zapetljala, zašpigetala već špigetan jezik, pa bi umuča. Najvolija se tada pišat. Ne da bi napravija mista novoj pivi nega da položi il ne položi svoj ispit. A to je bilo tako šta bi uvik piša koncentrirano mireć količinu pišake koju će ispustit ka i vodu iz vodokotlića koju će puštat, pa da mu pišake zadnja kap izađe kad i iz vodokotlića zadnja. To je najvolija radit kad bi dvanajstu popija. A ima je i čudan običaj da čuva tuđe, od kafića adakoje će WCeje ka i svoj. Nikad pušit u njemen. Nikad ga poštrapat. Ni školjku, ni priko nje il sa strane nje. Ako bi se to kojin slučajen i desilo unda bi on uzeja štagod i obrisa, ofrega sve ka i doma. Samo u zadnje vrime, boraveći sve više u WCejima, sve više je i pija, jerbo šta više piješ više si u WCeju. Već treći dan, dakle Antimon, Ante Jukić šta vari u Škveru biža je na svoj način, ne baš originalni, od surove stvarnosti. Od Kacijoline smrti.

Prolazeći kraj Topića ogorskih Šunje vidi dva tovara, biće mater i pule kraj započeti temelja. Započeti a nedovršeni. "Pridomislili se. Ka i uvik. Zalete se Svilaji, čistu zraku, idili života na selu, a onda se pridomisle, šta ji pripane neznam al znam da nas svagdi sve manje ... jeben te Dinamo". Ni u misliman bez svoje podštapalice, Ante Šunjerga se prisića svog Kacijole. Svak ga je svojata, svjestan toga Šunje je ipak volija reć i pomislit moj Stipe, moj Kacijola. Jer bila je to i istina. Stipe je moga sa sviman. Zna sa ljudima, beštijama, spizom. Samo nije zna sa žemskama. Svi u Vitrovu znadu za priču o Nini, toj njegovoj prvoj i jedinoj ljubavi. Jeli priča sašla sa Svilaje Šunje nije zna. Bar u njega u dućanu nije se pričala. Sada je u "Konzuma" šta je prije drža Kerum pa ga proda. Nije niko ni iz Milešine, ni iz Ogorja pomenija Ninu i Šunji je oto bilo dosta da zaključi kako je priča ostala di i nastala. U Vitrovu. U Stipinu srcu. Šunje malo ubrza znajući da ima puno toga za obavit u Splitu, a ne bude li gužve u gradu, šta je ne bi tribalo ni bit u ovu uru, sve će uspit obavit. "E Stipe, Stipe. Lipi moj Kacijola ... valit ćeš. Vele. Rupu ki od stodvadesetce si napravija u sviman nami ..."

_________________________________________________________

RJEČNIK

survane - srušene

jerbo - jer
nu - gle, evo, eto, eno

bikla - mješavina vina i kozjeg mlijeka - u ovom kontekstu nadimak

kacijola, kaciola, kacjol - kutlača, kutljača, kutal, karcivola, kačica, zaimača, šeflja, šefla, šefarka, šeflenka, paljak, grabilica, grabljača
užica - (žargon) izmoli ("ogrebe se")
 Škver - splitsko brodogradilište
ol - ili
takiitaki - takav i takav (Biklina podštapalica)