21. post

MOTIVACIJSKI GOVOR

Ka po dozgovoru, taman šta je njizi pet izilo poparu, kako samo on znade, eto ti Bulina. Otvara vrata dođe ti i ža. Ka da se tovar zadnjin nogaman ritnija u njizi. Da svak čuje, da svak vidi, ko izilazi. Zapovidnik brigade. Znali su, nisu ni pogledat se u oči tribali da se razumu da je napad, i to oni od najgore vele posridi, jerbo su vidili kako su se zapovidnici bataljuna žurnin koraciman, šta in nije običaj, bez grlit se, bez rukovat se, žurnin koraciman, svaki svojiman. Ofenziva biće! Garant! Mali Ante ne izdura nega da će reć Jutici "Reka san Ti!" al skameni se ki stina kad ga Ona ošinu pogledon, jerbo je znala da će i šta će reč prija nego je i on zna da će i šta će reč. Ka ono, nije njiova rađa, ka ono da oni nisu prst nokat i ne razumu se, ka ono da ništa tebe ne razumu, tako su se ponašali, jerbo su znali da će Bulin sada knjiman, izist ono popare šta je ostalo, a ostalo mu za dva, ne šta je zapovidnik, nega šta tako jide cili život. Za dva čovka. Taki je bija u svemen. Aj, Jutica to baš i nije znala, al čula je da se priča. Samo je jednon pomislila na to, stresla glavon i jutila se samu na se po dana. Jerbo, ako sve radi za dva čovka, biće radi i one stvari, prošlo jon glavon. Tad i više nikad.

Falili su. Bulin nije njiman i bronzinu nega, neće na dobro, ravno među ljude. Svi su znali da je oto znak, ozbiljan znak i svi su na noge lagane, polako, jerbo bez zapovidi je a i znali su da Bulin baš i ne voli formalnosti (isto ka šta ne voli ni šta zapovida sviman njiman, isto ka šta ne voli ... koće više znat šta on ne voli). Šapnija je nešta dvojici, trojici ovi se rastrčali i oni kojima je bilo rečeno šta je bilo rečeno govorili oviman do sebe i brez hiće, cila četa se pomalako približavala Bulinu. Ne po vodoviman i odjeljenjiman, nego nako, ka ovce pastiru kad in soli u rukaman nosi jerbo in vuna počela opadat. Samo ovin ovcaman neće opadat vuna. Opadat će glave. Sa ramena. Gubiće se životi, ruke, noge, gubiće se bubrizi, jetra, moćeš čovku šaku protrat kroz prsa, doće ti bez po glave kaki, dopuzat bez nogu, doć bez ruku, bilo jedne, bilo obi. Bez očiju, bez uva ili oba, s rupon di nos dođe, od mesa je čovk, ne od kamena. A i od kamena da je smrvilo bi ga svo ono pusto streljivo i sve one bombe i granate šta i na njizi šalju. Napad, ofenziva, velika borba, ćutila se u zraku šta ga je Bulin zva arja. A i vrime je više. Svi su bili spremni. Neki manje, neki više. Al dopizdilo više po zemlji vlažnoj spavat, mravi, komarci, krpelji, stinice, uši, muve, nelagoda velike nužde, diš se posrat da te ko nevidi, guzica platila brisanje listinom, ojed između nogu od pustih marševa, odanja, kad nakon priđenih 27 kilometara moraš zadnji dvista, trista i trčat a seljak si obični, profešur, automehaničar ol kovač, zidar, zlatar, kuvar, knjižničar, prodavač, a bilo je i šta nisu bili ništa, nisu stigli "... svršit skule ..." kako bi Bulin reka. Nisi atleta, nisi nadčovik. Jendon in je niki komesar govorija nešta o nekon adrenalinu i svemen tome. To i ujiti. To i nosi. Žedne i gladne više nega napite i site. Gole i bose više nega obučene i obuvene. Vrime je. A znaju šta i čeka sada. Prije napada. To je bija običaj prije svake velike borbe. Zapovidnik svake svoje čete bi četu sazva i na svoj način, kako zna i umi, pokuša i motivirat i za ovu novu borbu, novu pogibelj, nove smrti, nova sakaćenja. Bulin je ima šprancu u glavi. Samo bi je dorađiva ovisno o mistu i vrimenu kojem idu, kojeg napadaju, a nekad, ritko kad kojeg brane. Nije oto njima tribalo al im isto bilo drago čut.

Formiranje 2. Dalmatinske brigade u Uništima 3.10.1942. god.

Ali i Mali Ante, a Ante Jukić iz Dubrave kraj Šibenika, šta je ko malo zna, čak ni Bulin nije se sitija upitat "Otkalen si Ante?", a zna bi tu i tamon bocnit vlaje pa reć "Odlake si?" ka ono "Odakle si?" kako su vlaji Dalmatinske zagore govorili. I Mali Ante je priprema motivacijski govor samon šta on neće sazivat cilu četu, nega će postrojit Anitu Bučević iz Milešine i neće ka i Bulin metit ruke na gujicu i livo desno odat drečeć na sav glas nega će utiho i Bože daj s rukaman na njenin sisaman, bar ramenima. Reče on njojzi "Anita moja, diko iz Milešine, Ti si sve moje na ovon svitu, i ja bi tija te vodit doma u Šibenik, ne poginemo li ovoga puta." Neće. Neće tako. Ne valja smrt pominjat. Reče on njojzi: "Anita moja, lipoto Milešinska. Ja te volin i volija bi poslin rata živit s tebon pa molin te pripazi da ne ostaneš bez ruke ili noge, iako bi te i takvu volija ..." Neće. Neće tako. Nevalja. 

najvolija je Mali Ante kad je bija mali babi u krilo dok bi ona na tronošcu sidila
i, kako bi ona rekla, masiraču a svi drugi u selu tikvu, prajcima spremala za meć

baba Roza je zvala tikvu masiračom

Okrenu se livo, okrenu se desno, prikrsti se na brzinu i ka nekad dite dok je bija, dok je s babon u posteju molija se Bogu tako i sada izmoli, po dičiju: "Anđele čuvaru mili, svojom snagom me zakrili. Prema Božjem obećanju, čuvaj mene, noću danju. Osobito pak me brani da mi dušu grijeh ne rani. A kad s ovog svijeta pođem sretno da u nebo dođem, da se ondje s Tobom mogu vijekom klanjat dragom Bogu.". Smišno mu je bilo to šta je inače, ka i svaki šibenčanin, govorija ikavicon, ali kad se molija molija se ijekavicom jerbo ga je baba Rozalija, bosanka iz Prijedora tako naučila i tako je i izgovara. Raznježi se oma čim se babe Roze siti. Najvolija je Mali Ante kad je bija mali babi u krilo dok bi ona na tronošcu sidila i, kako bi ona rekla, masiraču, a svi drugi u selu tikvu, prajcima spremala za meć. Probava je on i ikavicon, ka silija se i onda bi se sam sebi smija. A kad je već kod toga, kod molitve, kriomice, on će za se, Juticu, Bulina, Karla, Miljenka i Davora izmolit i molitvu zaštite šta ga je Roza njegova naučila izmolit kad bi iša čuvat koze, pa da ji vuci ne napanu, da ga zmija ne ugrize, da ne upane u škrapu, da se ne slomije na onome kamenu: "Gospodine Isuse, Ti vladaš čitavim svemirom i mi Te slavimo u ime Tvojega stvorenja. Molimo Te, zaštiti nas svojom predragocjenom krvi koju si za nas proli na križu. Molimo Te, zaštiti nas od svih sotonskih sila koje vrebaju na nas, na naše obitelji i našu zemlju. Marijo, naša majko, štiti i zagovaraj nas i naše obitelji. Zaogrni nas svojim plaštem ljubavi da se prestraši neprijatelj. Sveti Mihovile i naši anđeli čuvari, dođite i branite nas i naše obitelji u borbi protv svega zla koje obilazi svijetom. Gospodine Isuse, hvala Ti što si vjeran u svim svojim obećanjima. Amen." i prikriži se Mali Ante tražeći pogledon Juticu di je stala da stane kraj nje. Ipak je on njen zapovidnik, desetnik. Ipak je njegovo prija svi zadržat jon onu lipu glavu na ljutin ramenin, a valjalo bi i sve ispod glave sačuvat. Životon svojin Ante Jukić iz Dubrave kod Šibenika, zavitova se i zavit će i ispunit. Čovik je on. Ne ka oni četnici.

___________________________________________________________________

RIČNIK

njizi - njih
izilo - pojelo
popara - stari kruh preliven juhom s vrlo malo mesa

bulin - najmanja balota (buća) u igri na balote (buće) kojoj svi nastoje svoju balotu (buću) baciti što bliže a to je cilj igre - u ovom kontekstu nadimak
vele - vrste
posridi - posrijedi
jerbo - jer
izdura - izdrža
ki - kao
stina - stijena, kamen
rađa - posao
taki - takav
jon - joj
bronzin - posuda (najčešće od gize) za kuhanje (najčešće na kominu)
brez - bez
hiće - žurbe, hitnosti
pomalako - polako, pomalo
moćeš - moći ćeš
kaki - kakav
ćutila - osjećala
ujiti - uhiti
skule - škole
špranca - shema/okvir za obradu i doradu
otkalen - odakle
kriomice - skrivećki, kradom, krišom
meć - hrana (napoj) za svinje
ji, i - ih