13. post

Mučilo ga oto. Nije mu bilo svejedno. Odgojen u kršćanskon duhu zna je za svaku od deset Božji zapovidi koju je prikršija. Petu - Ne ubij!, sedmu - Ne ukradi! i desetu - Ne poželi nikakve tuđe stvari; i zna je da će u Paka. Nije ga bilo straj Pakla, Božjeg gnjeva ga bilo straj, svetog sakramenta ispovidi, Bogoslužnog čina, kojeg nije obavija ... od kad je vojnicu napustija, Božemuprosti. Znajući da je uvik kajanje na prvomen mistu, ne razmišljajući o tomen, uvik se kaja, uvik bi se pokaja, kad bi šta zgrišija, a sve šta je zgrišija svelo se na oto što je - nije mu to bilo opravdanje, nit valjano, nit postojano - ubija. Nema veze šta je rat. Po Isusu Bikla bi triba okrenit i drugi obraz, po Mateju isto: "Čuli ste da je rečeno: "Oko za oko i zub za zub". A ja vam kažem ne protivite se zlu; nego ako te udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi, i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač, i ko te potira jednu milju idi šnjimen dvi", dok evanđelje po Luki veli: "Blagosiljajte one šta vas kletu i molite se Bogu za one koji vas vriđaju. Ko te udari po obrazu, okrenu mu i drugi, ko ti hoće uzeti kabanicu, podaj mu i košulju. A svakomen koji pita u tebe, daj mu ... i kako hoćete da činu vama ljudi činite i vi njiman onako.". Ubija je! Ukra je! Poželija je tuđe! Bolji samokres, bolju pušku, bolju čizmu, bolju cokulu, bolju kamu, bolju bombu. Božemuprosti!

Sve tako misleć i sam sebe mučeći, nekako je uspija namistit se za zaspat, ka i obično, skriven granaman i lišćen, namazan blaton toliko i tako da su i vepri kraj njega prolazili bez da su ga namirisali a di neće čovk. Vlaga šume nije mu dobro činila al se toliko obika na nju da brez nje ne bi moga zaspat. Vlaga i ladnoća koje su ga za kosti ujidale bile su mu pokora koju je s radošću prihvaća za sva zlodila šta ih čini. Samo šta nije zaspa Bikla, Marko Sarić, ustaša iz Muća, šta više nije ustaša nega je sam svoja vojska. Al unda, opet počeja mislit, šta mu nije bilo drago. Pogotovo prija spavanja. Zbraja i oduzima. Pribraja i dilija. Nedila svoja. Partizana još nije ubija, par četnika i taljana je, unda kad nije ima šta drugo, kad mu švabe nije bilo blizu ni na kilometar (zna je da je umislija da i može namirušit, ali par puta mu se pokazalo - namirušija bi ji), ali švaba se naubiva, bar dvi satnije i više, Božemuprosti. Muć skoro cili. I neće stat. Dok ga dragi Bog ne pozove k sebi, stat neće.

Umistija se kako najvoli zaspat. Pričuvni švabski šinjel metija bi na deblo, nanj namistija desnu stranu glave koja bi ga pritisla i držala ka kušin. Desnin bokon šta je više moga uz deblo da bi mu bilo toplije. Pod gujicu je stavija ranac pun sve robe koju je ima za prominu i pričuvu, normalno, prija toga bi sve ostalo povadija iz ranca i posložija uredno pod rpu zemlje i lišća po njoj da kaki miris nebi privuka kaku beštiju, ježa najprija koji je bija žestoki noćni lovac. Pri pomisli na ježa, Bikla se nasmješi i siti se kako su Luce i Manda, seje njegove, krikon kričale i bižale a on ga u rukaman nosija trčeć za njiman i ka priteći in, sve dok otu igru nije Mater prikinila i rekla: "Dico, jesmo li došli brat trave ol se igrat.". Luca, nako povisoka za njeni devet godina, Manda mamina i tatina maza, sa svoji pet, namjerno šta je tepala da bi nako slatka bila još slađa i Mater, nije to tada ka dite zna, ali sada, ka čovk, muškarac, lipa žena mu Mater bila, uvik sagnuti leđa u potrazi za zdravin travaman kojiman je ličila puno bolesti. Omanama bi pristali se igrat i počeli tražit trave. Taman da ću spuštat na zemlju ježa već je čuja Mandu kako, ka iz neznanja pita Mater: "Majo, evo bar rukofat šavrana, a naša Ane je trudna. Da jon uberen?" "Beri Mande, beri! I ne pitaj pitanja na koja znaš odgovore. Ne pravi se pripametna jer to ti jesi."

Mater bi to ka ozbiljno rekla a unda bi svi četvero udrilo u smij. Ali Mandina je, iako samo jon pet godina morala bit zadnja: "Majo, a da napripravin i tebi malo.". "Ne triba dite. Ćaća ti sve lovi osin matere!". I opet sva četiri udri u smij. Miris otog trenutka bija mu u nosnicama, zvuk čela šta letu oko njizi, čuja je čak i šum leptirovi krila, livade kojon nikad kraja, prošarane svin bojama Božjin, Luce visoka i plava, vešta na njoj ka da ide na pričest a ne brat trave, Mande sitna, crna, cila Ćaćina, već do vrja glave prljava, nikad nikomen nije bilo jasno di ona oto blato nađe kad je cila livada suva, puni svoju prvu zobnicu, lipa mu Mater, isporavi kičmu, tu i tamo znala je priko dana oto napravit. Di i neće po cili dan sagnuta. Četr Sarića u travolovu a glavni Sarić, Ćaća u pravomen lovu, danas se namirija na vepra, pa će ga za zimu spremit, osušit. Oto ga naučija niki taljan, lovac iz Umbrije šta je najvolija lovit na Svilaji pa bi njizi dva ošla na sedan, na devet, dana. Naučija ga taljan, Francesco se zva, smrekovi bobica metit, dobrin vinon zalit i krupnin papron posut i ostavit da se suši. Od vepra pršut posta in draži i slađi nega onaj šta su cili život jili i šta im bija cili život najbolji - Drniški. Sve tako misleć, sićajuć se, sa smješkon na ustiman Bikla lagano, lipo, sritno utonu u san.

zobnica

Vrličke zobnice

_________________________________________________________

RJEČNIK

bikla - mješavina vina i kozjeg mlijeka - u ovom kontekstu nadimak

samokres - pištolj

cokula - vojnička cipela

brez - bez

zlodila - zlodjela

namirušija - namirisao

kušin - jastuk

kaki - kakav

beštiju - životinju

ol - ili

otu - tu

omanama - odmah, u isti čas, u isti tren, najbrže moguće, hitno

njizi - njih

vrja - vrha

zobnica, zobunica - torbica tkana najčešće za hranjenje konja s zobi, ali je služila i u druge svrhe te je bila sastavni dio svake narodne nošnje, a od sela do sela razlikovala se pretežitošću boja i motiva