11. post

Abrivala Veronika korak da bi uvatila svoga Jerolima. Čudno joj bilo što danas, nekako, ka da je po Njegovon. Ka da on rukovodi. Bilo joj čudno a u isti moment i nekako drago. Ovo još nije doživila. On je gleda niki kolobuk a Ona kombinet i ojemput Jere nigdi. Oša ka da nije šnjom. A prije toga kad su uzimali sladoled ona zaustila da će reć da oće, a on, šta nikad prije nije, naručija joj namisto nje i sebi odabra dvi kugle čokolade, a ona mu uvik naručivala dvi kugle vanilije, misleći da to najvoli. Ništa joj nije bilo jasno. Da je jidan ol jidan na nju vidila bi ona to na njemu. Već su dva miseca skupa, zna mu svaki trepat oka šta znači. Da ga šta boli pa da je neraspoložen i to bi znala. Vakog ga nikad nije vidila. Muškoga. Muškardina. Niko sritniji od nje. Samo triba tu sriću sakrit. Malo ga još čonit. Ka poskok nanj skočit s orasa, ka osa se zaletit i zabit unj, onako, bez veze, samo zato šta je osa. "Ala šta će bit lipi ovi dan." pomisli u sebi Veronika smišljajući kako će ga čonit i probudit pravog Jerolima, šta ga je, biće mater, garant, tušila sve ove godine. Materino dite napravila odanj. Drlu svoga.

Trogir u vrime Vere i Jere

Jeru je oti dan bolija zub. Nerazumi se on u one njiove brojeve, ne zna ni koliko i ima, zna samo da boli. Trpija je, bidan, veliku bol, samo jer je Veri obeća uzest novu lantu, jerbo mu je glavu probila da je stara pristara i da je već sramota postala. Prija nego će u maranguna, morali se obać izlozi, morali se pofalit Trogiru kako se volu i izgledaju, morali su izist sladoled, morali su pazit isprid peškarije jeli oplazito, ka dite kad je dvizicu čuva tako se ponaša. Zubobolju trpit Njojzi udovoljit. A i bolje trpit nego ić starome Braliću s onin klištiman za kajke koja nisu za kajke nego za brokvu dvadeseticu vadit. I još naki bidni, star i nemoćan, ne može on to ojemput, nego se desnin kolinom odupre o katrigu, cili se na te nasloni i onda čupa li ga čupa. Jednom je i više neće ma koliko bolilo. Razmišljajući o svojoj zubobolji Jere zaboravija na Veru, Veroniku svoju, svoj kaladur koji ga je drža da ne poleti, da ne odleti, komoć svoj koji ga je drža i vuka na ovomen svitu, jerbo on se da u pisnike i samo je u svemen šta vidi vidija inspiraciju, pisa, bilježija, pisa šta mu palo napamet, da ne zaudobi i uvik je uza se ima lapiš i bokun karte. Ako bi on slučajno i zaboravija Vere je bila tu. Ona je oboje imala uza se.

Trogir u vrime Vere i Jere

Iz misli, al ne i iz bola trgne ga Verin glas "Jere, Jere di trčiš. Moviš se ka da se mukte dile čikolate. Stani malo. Pridanićemo!" Naglo zasta Jere, baš usrid borbe bola i stihova koje je tija posvetit suncu koje mu fali, na koje je obika, a danas neki pusti crni oblaci, pari da je pridnoć a ne bili dan. "Reci jube.". "Ajmo sist di, umorija si me tim trkom, ajmo izist koji kolač, mrvu u štumak ubacit." Taman šta joj je tija potvrdit da oće vidija je Tajentu kako mu motaje glavon da mu dođe. Tajenta mu je prijatelj od mali nogu. Zajedno su rasli, bili prst i nokat sve dok se Veronika nije umišala u njiov život. Nikomen nije bilo krivo zbog tega ali isto falili su jedan drugomen. Kako je da mot cili ozbiljan zna je Jere da je nešta ozbiljna. Jere se jubi svojoj obrati s "Pjuskavice moja eno me Tajenta triba. Sidi ti, jidi ja ću začas." Veronika ode u slastičarnicu šta ju je drža od njenog strica sin i koji je, ne zato šta su rod, ima najbolje kolače u Gradu. Jere, čim je Vere zamakla, ravno Tajentu i čim je doša donj, uvatija ga za ruku i reka mu: "Ajde s menom i govori šta imaš govorit. Makar mora joj iz ruku pićolu jist, moramo u Manite Anite. Zub me ubi!". Tajenta, kojeg za ništa nisu tako zvali, samo se prikriži na pomen Anitina imena i upita "Jeli baš moramo. Ja bi rađe vece pija nego Njojzi iša." "DaBogda Te nezabolilo nikad, al kad ovako boli onda i vija valja a kamoli pićola. Šta mi imaš za reć?" "Bija je Mate spliski. Vrime je za ić." "Mate veliš? Vrime? Za u šumu? Za u partizane. Idemo! Idemo Juraje moj čim mi Manita Anita riši ovu zubobolju. A šta je reć da nije doša meni?". "Žurilo mu se dalje, u Marinu ide obavjestiti nji deset šta će isto ić. Ja sam se pripremija. Ti nemoj zaboravit, ka šta sam ja, žbanj napunit i ponit. Aj, Bog!"pa onda šapton da skoro ni Jere nije čuja reče "Smrt fašizmu!" "Bog Tajenta!" glasno mu odgovori Jere, a šapton "Sloboda narodu". Raziđoše se. "Znači idemo u partizane. Ajmo!" sam sebe okuraži Jere. Veronika još ništa ne zna al čime se vrati iz slastičarne puna kolača avizat će je pa ako ne pane unesvist dobro je, ako pane ko će je dignit.

stari Trogir

_________________________________________________________

RJEČNIK

abrivala - ubrzala

kolobuk - šešir

kombinet - ženski donji odjevni predmet

ojemput - odjednom
jidan - ljut, bijesan
trepat - treptaj

oša - otišao

čonit - ujesti, ubosti (zmija, osa)
nanj - na njega
muškardin - kicoš, udvarač, čovjek koji ističe svoju vanjštinu
unj - u njega
tušila - gušila, pritiskala
odanj - od njega
drle - balavac
ojemput - odjednom, iz prve
lanta - vrata tj. vratno krilo (vrata bez okvira)
marangun - stolar
peškarija - ribarnica
oplazito - klizavo
dvizica - koza stara dvije godine
kajci - zubi
katriga - stolica
kaladur - lanac sa sigurnosnom kukom
komoć - dio konjske opreme za vuču
zaudobi - zaboravi
lapiš - olovka
bokun - komad
karte - papira
moviš, moviti se - žuriti, brzo se kretati
mukte - besplatno
čikolate - čokolade
pridanićemo - predahnuti ćemo, odmoriti ćemo
štumak - stomak
tajenta - čekić specijalnog oblika - u ovom kontekstu nadimak
pjuskavica - vrsta slatke jabuke
donj - do njega
pićola - divlja salata
veca - vinski talog
vija - bodljikava trava
žbanj - drvena posuda za nošenje tekućine
avizati - obavjestiti