"KLIKO JE BOTUNA OVO TELE"

Cilu priču je započeja Ante Marković, Ante naš lipi. Jerbo je zauzda ka invlaciju i unda ... Koloman mlađi, sin Svilenog nikad nije volija školu jer ga učila stvarima koje ga nisu interesirale. Njega su interesirale žabe, kliko i se može nabit na ražanj od vrbine grane spravit a da grana ne pukne, njega su interesirale zmije, koliko i moš uvatit u danu a da te nijedna ne ujide, njega su interesirale lokve, koja je najdubočija i u kojon moš najviše izdurat brez zinit za zrakon. Cili život njegov otkad je prooda sveja se na takmičenje. Kad bi sve zaredon u svemen potuka unda se takmičija sam sa samin sobon. I uvik bi pobidija. Samog sebe. Novi rekord postavija: namisto tri žabe uspija bi nadit četr, namisto dvi zmije ujitija bi tri, pričeka deset, petnajst dana najviše i unda opet u zmijolov i ... četr. Di mu kraj. Običaj nije iznevirija. Brzon je zaradija drugo ime, nadimak pod kojin će svak znat o kojemen se Ivanu radi. Ćaća, Svileni mu ga da. "Prvi. Oš u svemen bit prvi. Muškarčevo je oto. Priznan. Iako san i žena taki upozna. Al nemoš. Sve i da oš. Prvi u utrkaman tovara. Prvi na karte. Prvi u iću. Prvi u piću. Prvi kamena s ramena. Prvi u potezanju klipa. Muškarčevo nije bit prvi, muškarčevo se takmičit, sa životon, pa on koga meti na stazu. Nemoš sine lipi moj u svemen bit najbolji. Prvi." A to ga ka on kudija. Jerbo je Jukića dite niko nadjača u lomljenju prstiju šta su ga u Vitrovu zvali kuke i ne samo nadjača nega mu biće i prst slomija. Kad ga je ka izvika i ka nasvitova (a uvik bi poslin reka ženi svojon Kaji: "... di ću ja njega svitovat. Nu ga kliki je a meže on meni savite dilit, meže on mene svitovat ...", " ... nemoš drugovačije, dite je oto moje. Nije da mi je iz oka ispalo al ka da i je - opet bi se ka pravda Kaji svojon) kaznija ga je tako šta mu je govorija mista di će nać žaba na grani, prija ima bit i punoglavaca, ovisno o vrimena. Ivan krenija oma i ćaća mu veli: "Aj sad prvi stani ...", oto mu se svidi i od tada je Ivan posta Prvi. I potrajalo mu. To ka ime. Niko vrime.

žabe na grani

U Vitrovo doselili, došli, šta je reć i Bogufala, niki Vidoševići, iz Splita da su al da u Zagrebu živu, da je maloj doktor priporučija Svilaju, zrak samotaki i nigdi više da ga nima osim na Pagu možda, al tamo da će kad prizdravi. Mala se zvala Antonija, a kako je ka dite rano progovorila tako je na pitanje kako se zoveš šta bi joj odrasli non stop dosadni kakvi jesu postavljali, ona odgovarala sa "Ija." tako je svi i zovu. Često se znalo, ka i sada kod upoznavanja s vitrovčaniman desit da namisto pravog imena, šta je i red, ćaća jon il mater reču Ija. Dakle ota Vidoševićka Ija oma nama zapela za oko, šta je ima, niti petnajst, Prvomen našemen. Ne samo zapela za oko, nega mu utrala nogu u prsi ka, tako bi mu srce lupalo kad god bi pomislija nanju. Ne samo zapela za oko nega mu utrala nogu u želudac. Nije moga ni jist, ni pit. Ne samo zapela za oko nega mu, ka slipcu slipomen Božemeprosti okon namisto glason govorila di će. I je on. Di ona okon on skokon. Ki pasić niki da jon je. Bidan. Zaljubljen. Prikinija se družit sa svojiman iz sela. Samo sidija šnjomen u njiovu dvoru, a ti dvor je bija od staroga Pere Jukića, kojega je sin otra u starački niki dom u Splitu, Stobreču, negdi, a oni su, oti Vidoševići, kupli od staroga Pere Jukića sve šta je ima. Pojatu, ledinu oko kuće, kuću sa dvoron i mali gaj gori u Svilaji. Sve češće i sve više su se iz Grada penjali gori. Svilaji. Ki magnet železu in bila. A i di neće lipotca!

Ka da je u Gradu doli puštalo plina pa se svi potušiše. Tili bi svi čiste arje kako vele, lipa pogleda i kruva ispo peke, janjca lešo sa šalšom, hobotnicu s krumpirima, pivca lešat. Svi bi tili al nemogu, Bogu fala. Šta će nan svi. Di su bili kad je grmilo. "Muškarčevo je oto. Pobrinit se za obitelj. Za dom. Neš ti ovi iz grada. Misle da su gazete sve. Aj kupi vuka da ti ne zakolje ovcu, izide janje. Aj kupi zmiju da te ne ujide. Aj medvidu reci da si tute zbog radi čista zraka, zračilo te nedajBože." Nisu se nešta vitrovčani opirali, bunili, čak ni konta vodili o tim Gradskin došljaciman, al počeli su uokolokole sve više kupovat zemljišta, obnavljat stare kamene kuće i vikendima dolazit, blagdanima i sve češće i sve više nji, pogotovo u proliće kad i je najlipše. Priko dana u kratke rukave a noću nosu nedaš ispod biljca šta ga stupa provaljala tako i toliko da je na dodir bija mekši od najmekše deke, pogotovu ako je kićeni. Unda, valja drva napripravit, grabovine, već prolićon, neš nalito, u jesen ti kasno. Pustiš malo duši da zaboravi na zimu pa opet po njoj. Zimi. Grabovinon nasičenom za ispod skala. Tako je najlišpa za vidit a vataš i ako moš misto na praočinjaku. Suvlja da bude. Unda kad se vatra raspiri skint bičve i guštat. Vatri da grije prozeble noge puštat, očiman da plešu s plamenon, bukaru s vinon svojin ol tuđin za kojo znadeš da je dobro, vetu, dvitri pršuta, zdilu sira iz mišne, kuš bolje. Muškarčevo je oto. Kuš bolje!

_________________________________________________________

RJEČNIK

jerbo - jer
i, ij - ih
moš - možeš
izdurat - izdržati
lokva - prirodna rupa u tlu koja bi, napunjena kišom, postajala pojilište za životinje. U većim lokvama bi se djeca ljeti i kupala
najdubočija - nepravilan dječiji izraz za najdublja
nasvitova - savjetovao
kliki - koliki
meže, mere, more - može
nemoš - nemožeš
oš - hoćeš
tovar - magarac
iće - jelo
oma - odmah
samo taki - samo takav - istoznačica za izvanredan, rijedak, najbolji
reču - kažu
nama - odmah, odjednom (na mah)
našemen - našem
utrala - utjerala
bidan - bijedan
šnjomen - s njom
pojata, staja, hlijev, tor, pljevara, vajat, koliba  - poljska jednodjelna kućica u kojoj se ostavljalo slamu, sijeno a moglo se i prespavati
utuši - uguši
tili - htjeli
arje - zraka
lešo - kuvanog u vodi
šalša - pelati
gazte, gazete - papirnati novac
izide - pojede
tute - tu
biljac - debeli vuneni pokrivač
stupa - oprema za "valjanje" tkanih predmeta
kićeni biljac - debeli vuneni pokrivač s dugim resama
napripravit - pripremiti
neš - nećeš
najlišpa - najljepša
vataš - hvataš
praočinjak - mjesto za sjedenje izloženo suncu
bičve - čarape
guštat - uživat
bukara - drvena posuda nalik krigli a najčešće služi za pijenje vina
oto - to
kuš - kud ćeš